Get Adobe Flash player

Švicarski slavist gnjusnim lažima u züriškom Neue Zürcher Zeitungu iznosi teške laži o hrvatskom jeziku i Hrvatima

 
 
Zahvaljujući prepisci između dvojice Hrvata u Švicarskoj, Tihomira Nuića i Zvonimira Mitara, doznali smo kako nas Hrvate u švicarskom dnevnom listu, Neue Zürcheru Zeitungu, blate i vrijeđaju bez presedana. Blaćenje, laži i teške optužbe napisao je Elias Bounatirou, znanstveni asistent u Institutu za slavenske jezike i književnosti Sveučilišta Bern u Švicarskoj.
https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/3/37/Neue_Z%C3%BCrcher_Zeitung.svg/1280px-Neue_Z%C3%BCrcher_Zeitung.svg.png

Die kroatische Sprache im Faschismus – wer das Tabu erforschen will, stösst auf Hindernisse

Najprije pročitajmo što je Tihomir Nuić napisao Zvonimiru Mitaru oko ove optužbe švicarskoga slaviste francuskoga podrijetla: »Kakve veze ima Roman Giga Barićeva s hrvatskim jezikom u fašizmu?Upravo je to taj apsurd. On na temelju različitih izdanja "Gige Barićeve" želi dokazati "fašizaciju" hrvatskoga jezika. Naime, roman je za vrijeme Kraljevine Jugoslavije tiskan, a za vrijeme NDH također u dva ili tri navrata. Naravno da se za vrijeme NDH roman morao pojaviti u drukčijem izdanju, kad je NDH uvela "korienski pravopis". Znanstvena je stvar istražiti je li opravdivo uvođenje "korijenskog pravopisa" za hrvatski jezik. Ali taj pravopis ne znači da je hrvatski jezik time postao "fašističkim". Jezične norme određuje netko i u najdemokratskijim europskim društvima (Francuzi, Nijemci, Švicarci). Ti i ja smo doživjeli dvije promjene Dudena od 1970. do danas. Nitko ne govori o jezičnom fašizmu, osim kad su Hrvati u pitanju.
Mene je najviše zaboljelo što se javno nitko o tome nije oglasio u NZZ-u. A poslao sam članak jezikoslovcima i ustanovama čije sam mail-adrese imao. Preko Gordana Grlića zamolio sam ljude iz HAZU-a i dobio dobro poznatu hrvatsku šutnju. Doduše, Gordan mi je javio da je predmet predao nekom gospodinu s čudnim prezimenom. Vjerojatno je to njegov zaposlenik. Ali mogao je barem akademik, nadležan za Begovićevu pismohranu, javno izjaviti zbog čega nije dopustio Bounatirou da kopa po Begovićevoj ostavštini i jednom rečenicom spomenuti promjenu pravopisnih pravila. A nije. Žalosno, žalosno, žalosno kakve ljude imamo na čelu državnih ustanova«.
 
Onda je Zvonimir Mitar odgovorio Nuiću: »Elias Bounatirou, wissenschaftlicher Assistent am Institut für Slawische Sprachen und Literaturen der Universität Bern piše:"Mich interessieren besonders die verschiedenen Fassungen des Romans Giga Barićeva. Međutim, kakve veze ima roman Giga Barićeva s hrvatskim jezikom u fašizmu? (evo sadržaja romana: https://www.lektire.hr/bez-trecega/
 
Sadržaj romana Milana Begovića Giga Barićeva
(https://www.lektire.hr/bez-trecega/)
 
»Bez trećega
Psihološka drama (tragedija) “Bez trećega” napisana je u tri čina, a nastavak je djela Giga Barićeva, studije koja govori o patološkoj ljubomori koja se, bez bilo kakvog povoda, javlja u odnosu između žene i muškarca. Drama ima sličnu temu koja se nadovezuje na Odisejev povratak iz rata, kada je kraj obilježen ubojstvom ljubomornog i nasilnog muža.
Na početku djela autor navodi čitatelju da se radnja odvija u Zagrebu, u jednokatnici na Gornjem gradu u Kuševićevoj ulici, krajem veljače 1926. godine, a djelo čine dva lika, Giga i Marko Barić.
Prvo prikazivanje imala u Zagrebu 1931. godine, a tijekom nastajanja doživjela je zanimljive trenutke i prošla puno promjena. Begović je, na početku, imao drugačiju ideju. Želio je napisati dramu kroz pogled jednog od likova, Gige Barić nastojeći dočarati atmosferu nakon ratnog perioda Prvog svjetskog rata. No, uporna Gigina borba za dostojanstvo (pa i pod cijenu vlastitog života) toliko ga se dojmi da se odluči vratiti svojoj prvotnoj ideji i umjesto romana napisati dramu.
Teza koju autor postavlja na samom početku djela nam tvrdi da je ljubomora glavnog lika Marka Barića, a koji je opisan kao moderni Odisej, neutemeljena i bez razloga. Uzrok njegove ljubomore se ne nalazi u njegovoj ženi Gigi Barić, nego u njegovom liku, nesigurnosti koja mu preplavljuje maštu. Ista teza se može primijeniti i na protagonista tragedije Williama Shakespearea, Otela, a povlači se i crta s mitološkim Odisejem, pa je tako glavni lik Marko Barić prikazan kao Odisej novog, modernog doba.
Kao i Shakespeare u svom djelu Otelo, Begović u svojoj drami daje čitatelju naslutiti koji je pravi uzrok ljubomore njegova glavnog lika. Naime, pravi uzrok se krije u klasnoj razlici između Marka i Gige, a nakon povratka iz zarobljeništva, te iste razlike postaju nepremostive.
Noseći u sebi dio užasa koji je proživio, Marko se kući vraća kao čovjek kojem je otet najvažniji dio života, početak bračnog života s voljenom osobom. Po povratku pronalazi svoju ženu jednako lijepu i šarmantnu kao i kad ju je on zadnji put vidio. Vrijeme nije imalo utjecaj na nju kao na njega. Okruženu brojnim proscima, Marko ne može podnijeti činjenicu da Giga nije prošla agoniju koju je prošao i on, nego je svih osam godina uživala u blagodatima života.
Otelova i Markova ljubomora proizlazi iz nemogućnosti u potpunosti posjedovati ženu i označavanja kako bi svi drugi vidjeli da je “zauzeta”, upravljati njome, odlučivati o svemu za nju. Desdemonu i Gigu gledaju kao na lijepe trofeje, predmete želje drugih muškaraca koji ih ne mogu imati. U ovom slučaju, spolni čin se tumači kao znak posjedovanja te sama pomisao na nevjeru znači ne posjedovanje, spoznaja koja u njima izaziva užase.
 
Vrsta djela:drama, tragedija u tri (3) čina
Tema: Psihološki pogledi na ljubomoru
Vrijeme radnje: jedna noć, krajem veljače 1926. godine
Mjesto radnje: Kuševićeva ulica na Gornjem gradu u Zagrebu
Ideja djela: Neutemeljena ljubomora ima negativan utjecaj na čovjeka koji može rezultirati negativnim ishodom. Posljedice ljubomore osjeti i onaj prema kome je ona usmjerena.
Uloga didaskalija: Uz pomoć didaskalija, autor vjerno prikazuje likove i njihovu radnju. Saznajemo njihove pokrete, reakcije, ponašanje, razmišljanje. Didaskalijama autor prenosi ugođaj koji prati djelo.

 

Kratak sadržaj
I. čin
 
Prošlo je već osam godina koje je Marko proveo u zarobljeništvu i nakon dužeg vremena lutanja vraća se kući iz Sovjetske Rusije. Nažalost, Marko i Giga su bili mladi supružnici kada je ih je razdvojila tužna atmosfera tadašnjeg vremena. Bilo je to ratno razdoblje Prvog svjetskog rata koje je udaljilo muža i ženu već prve bračne noći.
Zbog dužeg vremena koliko je proveo razdvojen od svoje žene, Marko je sve više razmišljao o Gigi, pripada li još uvijek njemu te kako živi, ima li posao i primanja. Kada je napokon došao kući, ogledajući se u ogledalu kao da ni sam ne vjeruje da je, nakon toliko godina izbivanja, napokon kod kuće, umjesto žene o kojoj je cijelo vrijeme svoje odsutnosti razmišljao, dočekala ga je stara sluškinja Franciska koja ga nije ni prepoznala.
Dok ju čeka sve ga više zaokupljaju mračne slike i bezazlene sumnje koje polako prerastaju u bolesnu i opasnu ljubomoru. Nakon nekoliko rečenica koje je izmijenio sa starom sluškinjom te poslije telefonskih razgovora s doktorom Mikom i profesorom Simeonijem, Giginim udvaračem, Marko dolazi do zaključka kako ga je žena Giga varala dok je bio odsutan. Njegov strah da ju više ne posjeduje biva sve veći.
Napokon dolazi i Giga, koja uzbuđena i iznenađena, ni sama ne vjerujući da bi to mogao biti Marko, polijeće prema njemu raširenih ruku. U tom trenutku Marko se izmiče, ne dopuštajući joj da mu se približi, sjedne u fotelju. Umjesto lijepe atmosfere koja je trebala uslijediti jer nije vidio svoju suprugu dugo, Marko biva uvredljiv prema njoj. Ona pomisli da se šali s njom, na što joj on odgovara da mu nije do šale i da nema nikakvu namjeru šaliti se s njom.
“Jesi li to ti Marko?” – prepoznavši ga poleti k njemu raširenih ruku. A on reče hladno: “Jest, ja sam Marko! A vi gospođo, tko ste vi, ako smijem pitati?”
“Kakove su to šale?” – pita Giga.
Marko će: “Ja se ne šalim, i nije mi do šale, ali sada nisi više ona. Jest potpuno si druga.” I tako započinje svađa.
Zamislio je koketnu, površnu i nevjernu ženu koja se toliko razlikovala od žene koju je ostavio kada je odlazio u rat, dok je ona, u stvarnosti, bila ista, simpatična, draga i puna ljubavi prema svom mužu. Ne mareći za njegovo diferenciranje, Giga mu se ponovno pokušava približiti pružajući mu svoju ruku, a on kao da ju ni ne vidi. Upita ga zar joj neće ni ruku dati, na što on skreće pažnju na njenu kosu.
Spočitnuo joj je što je odrezala svoju kosu i odbija njene pokušaje da mu se približi i nježnosti. Objašnjava mu da je morala odrezati svoju kosu, tj. da su joj uvojci ispali i da, ako joj ne vjeruje može provjeriti s doktorom i bolničarkom. Zove ga da idu večerati. Marko odgovara da ne će u ovoj kući jesti i upita ju za njenog oca misleći otići kod njega. Giga mu govori da je već četiri godine u bolnici, na psihijatriji. Marko želeći odmah otići k njemu, Giga mu objašnjava da je kasno i da nema vlak (voz), da će sutra otići zajedno ako to želi. Marko odustaje od posjete i ljut zbog činjenice i mišljenja da je oca smjestila u ludnicu, gurne ju laktom i govori da je sigurno imala drugog izbora osim ludnice, optužujući ju da ga je namjerno tamo pustila.
Ni u kojem slučaju ne može da bude ludnica najbolje rješenje. Samo se u ženskoj glavi može roditi takav sofizam! Još agresivnije: Bio je pijanica, jest, pa šta onda? Koliko ima pijanica na svijetu! Tko pije, ima nešto od života. Uživa u nečemu. I zaboravlja. Taj je našao svoje rješenje”
Giga, pokušavajući promijeniti raspoloženje, govori mu da je ona izgubila oca. Marko se na trenutak smiri. Podigne ruku želeći ju pomilovati po glavi, no, ubrzo se prisjeti telefonskih poziva i odustaje, spušta ju na naslon fotelje.
Ironičan je prema njoj i ispituje ju o muškarcima koji joj šalju cvijeće i zovu na telefon. Pokazuje joj pisma s grofovskim pečatima, na što ona pokušava odgovoriti da nema razloga zašto biti ljubomoran, bio on odsutan osam godina ili jedan dan. Bila mu je vjerna u svakom trenutku.
Giga na sve izgovorene provokacije u početku ostaje smirena i na sve odgovara sa smiješkom smatrajući ljubomoru svog muža simpatičnom, ali i malo opravdanom. Bila je sretna što joj se muž vratio i što mu je bila vjerna te sada napokon mogu nastaviti gdje su stali. No, ubrzo njegova reakcija izaziva u njoj tugu moleći ga da stane i dopusti joj da mu objasni što je ona sve ovih godina prošla.
Pokazuje mu njihovu spavaću sobu i objašnjava da nitko nije u njoj spavao osam godina.
“Povede ga do vrata, otključa ih i reče: “Pogledaj. To je moja i tvoja bračna soba. Osam godina svake večeri otkrivaju se obje postelje, osam godina svako jutro se pokrivaju. Spremne ako se ti vratiš, a ja spavam na divanu.”
Kada je napokon bila uvjerena da ljubomora počinje polako popuštati, napeti trenutak prekida telefon i poziv jednog od udvarača zbog čega Marko nastavlja dalje s napadima. Zvao ju je konte za kojeg je Marko mislio da je bio njen ljubavnik dok je bila u Trogiru. Marko joj ne vjeruje da on nije ni bio tamo i optužuje ju da laže.
Poziv koji je zatim uslijedio bio je od liječnika. Giga se nije htjela javiti, no, na Markov nagovor razgovara s njim. Objašnjava mu da ju je zvao da ju obavijesti da je njenom svekru danas bilo malo bolje i da potvrdi posjetu sutra. Giga odgađa sastanak s njim.
Ali nije bilo onako kako se Giga nadala jer je Marko bio sve agresivniji govoreći joj da joj ne vjeruje “Misliš da sam idiot! Misliš da ne opažam što se sve događa od našeg posljednjeg poljupca i ovog današnjeg? A kakva su to usta danas? Tako ljube sve kokote od Amura do Volge i od Volge do Save.”. Giga ostaje šokirana i zapanjena brutalnošću njegovih riječi i shvaća da što se više trudi pobiti njegove optužbe da joj on sve manje vjeruje.
Giga gleda Marka kako je bijesan i kako guta rakiju te sve više u njemu vidi njegovog oca. Sve ju je više strah da ne bi on završio kao i otac. Uspijeva ga nagovoriti da pojede nešto, a kako su ga piće i večera uspjeli smiriti, Giga ga je htjela što dulje zadržati u takvom raspoloženju.
Nakon večere, činilo se da je Marko malo bolje raspoložen. Upita ga što je sve prošao, što je sve vidio, s kakvim ljudima je živio, ne shvaćajući pojam zarobljeništva što Marka još više razljuti, odgovarajući joj na svako pitanje okrutnom istinom o njegovim patnjama i kroz što je sve prošao.
Marko brzo vraća fokus na nju i njene ljubavnike. Giga mu govori da ju pita što god želi, da ne pretpostavlja nešto što nije istina. Da će mu iskreno odgovoriti na svako njegovo pitanje. Marko ju ispituje za svakog pojedinačno – profesora Simeonija, je li bila njegova, poljubio ju; za advokata Miku, je li uzeo njezino tijelo.
Htio je znati je li ona još uvijek njegova. Giga mu odgovara da su bila dvojica ili trojica muškaraca koji su htjeli i pokušali, ali da je ona ostala vjerna u svakom trenutku. Da ih je sve odbila. Da nitko ne zove, ni ne piše te da je advokat samo obavijestio Gigu da je sređena situacija s domaćicom Markova oca, Piroškom.
Giga mu također govori i da je to isto sve što je i ona o njemu željela znati, što ga, na trenutak, smiri jer je htio čuti kako strasno odgovara da ona ipak jeste njegova, i da je cijelo vrijeme bila.
Obećaje joj da će pokušati zaboraviti svoja razmišljanja i da se neće više vraćati na njih.
 
II. čin
 
Drugi čin se nastavlja laganim razgovorom i Markovim pričama što je radio u Mongoliji, a Giga ga moli da više ne pije te mu nudi kavu kakvu nikad još dosad nije pio i kakvu neće naći u Zagrebu. Pokazuje mu aparat (mašinu) koji su joj donijeli roditelji iz Pariza. Podsjeća ga na dane kada su se upoznali i kako joj je rekao da će biti njegova.
Nažalost, dobro raspoloženje nije dugo trajalo i Marko nastavlja sa svojim optužbama, pa tako predbacuje svojoj ženi lagodan život dok je on u to vrijeme bio zarobljen. Dok je uživala u svim čarima života, on je trpio poniženja i uvrede. Giga ga moli da opet ne počinje s tom temom i kako je on oduvijek bio ljubomoran i to od prvog trenutka kada su bili razdvojeni. Njemu nije bila potrebna treća osoba nego samo mogućnost da je možda postojala nevjera.
Ljubomor je, dragi, kao i ljubav. Tu ne treba trećeg. Dvoje je dosta.”
Upita ju da što ako ipak postoji “onaj treći“, na što mu Giga govori da onda “nema više ljubomore. Onda je to bijes, srdžba, osveta, razočaranje, povrijeđena taština”.
“Kad likvidira ljubav, likvidira i ljubomor.”
Marko se naglo ustane i uzme svoje čizme. Složi se s njenom tvrdnjom i krene odlaziti na što mu Giga govori da ako sad ode, ovdje ju više neće pronaći. Marko se okrene i kaže da je ovdje ionako pretijesno i da ostane da bi ih bilo previše što kod Gige brzo izazove srdžbu izazivajući ga da joj pokaže dokaze.
Umorna, isprovocirana i iznervirana daljnjim njegovim ispitivanjima, Giga mu iz ormarića izvadi snop pisama i pruža da pročita, pokuša pronaći ijedno pismo koje je možda dobila od ljubavnika, da sam se uvjeri da su njegove konstatacije neispravne, ne postoje. Na to joj Marko samo odgovara da mu ne pada na pamet kopati po stvarima, čitati tuđu poštu jer on nije policijski činovnik. Giga uzima telefonsku slušalicu i poziva advokata, a Marku iznenada pažnju zaokupi velika žuta kuverta adresirana na njegovo ime. Uzimajući ju u ruku shvati da je to pismo njezina oca.
Ispod pisma se nalazila još jedna kuverta koju Marko primi u ruke, a što izazove strah u Gigi. Upita ju što je unutra, ona mu govori da su neki bilježnički akti, ništa što bi bilo važno. Marko ignorira njene riječi i krene ju otvoriti.
Giga se brzo usprotivi otvaranju kuverte, moli ga da ne čita. Marko uporan, sazna da je papir zapravo “Uvjerenje kojim je on Marko Barić proglašen mrtvim, nakon sveopće dugogodišnje potrage.” Zaprepašten činjenicom da ga je proglasila mrtvim, uzima dokument i govori kako mu je to mogućnost da “mrtav” prošeta ovim svijetom.
“Taj akt ne smijem izgubiti. To je moja putovnica za ovaj svijet. Da se jedan mrtvac prošeta po asfaltu, koji je samo za žive rezerviran. Vanredan je to osjećaj!”
 Njemu je to bio posljednji dokaz da mu je žena nevjerna jer joj je trebao taj dokument kako bi napokon bila slobodna. Marko je bio ironičan, a Giga očajna jer nije znala kako da mu dokaže da spomenuti dokument nije značilo ništa osim da se izolira od svih.
Giga, već očajna od objašnjavanja i u suzama, priznaje mu da ga je dala proglasiti mrtvim, ali da ga nikad nije zakopala. Da je on, za nju, uvijek bio živ i da je uvijek bila samo njegova. “Marko, ničija nisam, nisam ni sada, ni ikada prije, nego samo tvoja!” Marku njene suze nisu ništa značile. Povukao se u spavaću sobu i ostavio uplakanu ženu.
 
III. čin
 
Giga, spavajući na divanu kao svih ovih godina, odjednom čuje kako ju u 2 sata u noći Marko srdačno doziva, no, ona brzo gasi lampu i pravi se da spava. Primjećuje da je za vrijeme koje je proveo u sobi nešto promijenilo u Marku jer više nije bilo sumnjičavosti i ljubomore u njegovom ponašanju.
Giga je sumnjiva prema njegovoj iznenadnoj promjeni u ponašanju pa ga sluša s puno opreza. Osjećala je tugu i ujedno bila puna straha očekujući da će Marko ponovno početi s ljubomornim ispadima. No, Marko je sada bio topao i srdačan prema njoj kao da se sukob i razgovor tu večer nije dogodio. Počinje ju milovati i govoriti o svojoj sreći zbog toga što ju ima.
Imati te pod svojim rukama i osjećati da si tu, pored mene, onakva, kakovu sam te nekad izgubio, uistinu dođe čovjeku da rastvori prozore i da se razviče od sreće! Imam te! Moja si! Mislit ćeš da sam lud. Ali nisam. Sretan sam!”
Promjenu u njegovu ponašanju je uzrokovalo pismo Gigina oca u kojem on jamči za vjernost svoje kćeri. Gigi nije bilo jasno što bi njen otac mogao napisati, a da je moglo uzrokovati toliku promjenu u njegovom raspoloženju. Marko joj prošapće par riječi koje je pročitao iz pisma što kod nje uzrokuje burnu emotivnu reakciju te ode do divana plačući.
Ovog puta je Giga ta u kojoj dolazi do preokreta. Postaje joj jasno da je Marku cijelo vrijeme bilo važno samo njeno tijelo i da ju je doživljavao seksualnim objektom. Prema njemu je počela osjećati prijezir i gnušanje, a najviše kada je shvatila da Marko više vjeruje pismu koje je njen otac napisao njego njoj. Marko joj pokuša objasniti što je promijenilo njegovo raspoloženje i razmišljanje.
Tvoj otac je tako precizno istaknuo sve momente tvojega života i tako jasno prikazao tvoj karakter, da se ne može sumnjati u ono što je napisao.”
Pozove ju da dođe s njim, na što ga ona odbije, gnušajući se.
Još se ne dam! Živa se ne dam!”
Uskrati mu pravo na svoje tijelo. Okreće se i pokušava otići, što izazove bijes u Marku. Prepriječi joj put i ne dopušta joj da ode. Govori joj da on ima pravo s njenim tijelom i njom raditi što god želi. Ona je njegova. To je njegovo pravo jer je njen muž.
“Sad te ne puštam! Ja sam ti muž, ja imam pravo ne te!”
U tom trenutku ju prisilno uzima u naručje i odnese u njihovu spavaću sobu. Giga mu frivolno objašnjava da nitko nema pravo na nju dok mu ga ona ne da, ponovo izazivajući u Marku ljubomoru koji sad misli da je ona već dala njeno dopuštenje nekome na njeno tijelo dok je on bio odsutan.
Još više bijesan, Marko ju pita je li to istina. Koliko je njih imalo već pravo na njeno tijelo na što ga Giga nastavlja provocirati govoreći mu da je već tisuće njih imalo pravo, da je advokat Mile njen ljubavnik, a da je u doktora zaljubljena od malena i da ju je on učio perverzitete.
Očajan, Marko ju optužuje da laže i glumi, jer ako je svima njima dala svoje tijelo, zašto ga njemu uskraćuje? Zašto se baš njemu otima?
Brutalno iskrena, Giga mu odgovara da je to zato jer joj se on gadi.
Marko joj se pokuša približiti na što ona reagira uzmicanjem. Na svaki njegov korak prema njoj ona je odgovorila korakom natrag. Očajna, ne znajući ni ona što bi napravila, uzima hitro revolver i uperi ga u njega govoreći mu da joj se ne približava.
Marko joj govori da se on revolvera ne boji, da ju želi i da će ju imati, na što Giga povlači okidač, revolver plane i Marko se sruši na fotelju. Giga, u šoku od toga što je napravila, nastavlja stajati nepomično nekoliko trenutaka gledajući u Markovo tijelo, a zatim naziva doktora Miku – “Ubila sam svoga muža!”.
 
Glavni likovi: Marko i Giga
Analiza likova
Marko Barić
 
Izgled
 
“U pačetvorini vrata stajao je, osvijetljen vanjskim svijetlom, krupan, visok čovjek, u kabanici, sa mekanim, širokim šeširom na glavi, držeći u svakoj ruci po jedan putni kovčeg. Obrastao crnom, nešto prosijedom bradom i dosta dugim kosama, počešljanim preko glave, daje u svojoj ruskoj crnoj bluzi dojam ruskog čovjeka, što se povećava njegovim jako izbočenim ličnim kostima.”
Analiza lika – osobine
Marko Barić je jedan od glavnih likova u drami Milana Begovića “Bez trećega”. Već je na početku djela bio sumnjičav prema svojoj supruzi koju nije vidio kako ih je rat rastavio. Pomisao da ga žena vara Marka je mučila i dok je bio u zarobljeništvu. Ipak su bili razdvojeni već prve bračne noći i on se pitao je li ona još uvijek njegova i pripada li nekom drugom.
Upoznavanje sa životom svoje žene dok ga nije bilo samo još više budi ljubomoru, a u Gigi više ne vidi nevjestu koju je ostavio, nego sasvim drugu osobu, za njega površnu i koketnu ženu koja ga je varala.
Na svaki njen pokušaj da mu se približi i objasni kako je u krivu on je sve više zaokupljen time da pronađe što više dokaza kako bi pokazao da mu nije bila vjerna. Ali koliko god je bio uvjeren u njezinu krivnju, nije imao opipljivih dokaza sve dok nije naišao na ključan dokument.
U njemu su ga proglasili nestalim i vjerojatno mrtvim, a iako mu je Giga pokušavala objasniti da je njoj taj dokument poslužio da se odvoji od ostalih, on je smatrao da joj je spomenuti papir poslužio kao bijeg iz braka. Kada je napokon shvatio da je bila samo njegova sretan je jer ju je cijelo vrijeme doživljavao objektom te je htio iskoristiti pravo koje je imao kao muž.
Marko je na kraju opisan kao lik kojeg su obilježile životne tragedije i patnje, a nesigurnost koju je osjećao i prije nego što je otišao u rat samo je doprinijela tragičnom završetku ljubavi koja nije imala prilike zaživjeti.

 

Giga Barić
 
Dugoočekivani susret s mužem kojeg nije vidjela zbog Prvog svjetskog rata, a od kojeg su je odvojili prije prve bračne noći nije se dogodio onako kako je ona očekivala.
Nakon više godina provedenih u samoći nije mogla dočekati da ponovno vidi svog muža. Dok ga nije bilo, njezina je vjernost nekoliko puta bila na kušnji, ali ona se svemu uspješno odupirala jer se nadala kako će se Marko vratiti, bez obzira na to što su ga proglasili nestalim i mrtvim.
Marko koji je vratio iz rata nije imao ništa zajedničko sa osobom s kojom se vjenčala i koju je voljela. Od muškarca koji ju je nekada obasipao samo nježnošću vratila se ljuštura čovjeka vječnog ljutog i obuzetog sumnjama u nepostojeću nevjeru. U početku se ne obazire na njegove napade jer je sretna što se konačno vratio. Želi ga uvjeriti kako nema mjesta njegovim sumnjama i da je ona cijelo vrijeme bila samo njegova.
Polako postaje umorna pokušavajući mu dokazati da ga nije prevarila i sve je više uvjerena kako bi joj trebao vjerovati bez obzira na dokaze. Preokret do kojeg je u Marku došlo nakon što je pročitao pismo njenog oca, u Gigi su izazvali bijes i razočaranje.
Shvatila je da ju doživljava samo kao objekt i da želi ostvariti pravo koje je imao kao suprug. Takav patrijarhalni način razmišljanja u njoj je pobudilo gađenje i na kraju da obrani svoje dostojanstvo od “komada mesa” kakvom ju je doživljavao, Giga se pretvorila u ravnopravnu osobu, a ne samo tijelo.

 

Bilješka o piscu
 
Milan Begović je hrvatski pripovjedač, esejist, kritičar, pjesnik i dramatičar. Rodio se 19. siječnja 1876. godine u mjestu Vrlika u Dalmatinskoj zagori. Nakon osnovne škole nastavio je s obrazovanjem u Splitu gdje je pohađao realnu gimnaziju. Tada se počeo družiti s Vladimirom Nazorom.
Kada je završio srednju školu upisao se na studij prirodoslovlja u Zagrebu da bi ga prekinuo samo dvije godine nakon što se upisao. Njegova želja su bili jezici pa se odlučio za studiranje u Beču i Italiji gdje je studirao romanske jezike.
U periodu između 1896. i 1903. radio je kao pripravnik na zadarskoj i splitskoj gimnaziji, a kada je diplomirao slavistiku i romanistiku u Beču, vratio se u realnu gimnaziju u Splitu gdje je počeo raditi kao profesor.
Veliki trenutak u književnoj karijeri za Milana Begovića i ono što je kasnije najviše utjecalo na njegove radove bio je susret s direktorom iz Hamburga Deutsches Schauspielhausa.
Godine 1910. Begović je počeo djelovati kao dramaturg u kazalištu u Hamburgu. U to je vrijeme najviše pisao o dubrovačkoj književnosti. Dvije godine kasnije postao je dramaturg u drugom kazalištu, Neue Wiener Bühne. Tamo se zadržao do 1914. godine.
Od 1920. godine radi na glumačkoj školi u Zagrebu, a 1927. godine postaje ravnatelj drame u sklopu HNK u Zagrebu. Nakon što je uslijedila zabrana njegove drame “Hrvatski Diogenes”, Milan je smijenjen i premješten na mjesto profesora u III. gimnaziji 1932. godine. U gimnaziji je ostao sve do umirovljenja.
Pred kraj života najviše je vremena provodio u prevođenju tekstova s engleskog, francuskog i njemačkog jezika, a uređivao je i časopise “Suvremenik” i “Kritika”. Umro je 13. svibnja 1948. godine u Zagrebu.
Ostao je zapamćen po djelima kao što su: “Dva bijela hljeba”, “Sablasti u dvorcu”, “Život za cara”, “Bez trećega”, “Knjiga Boccadoro”, “Dunja u kovčegu”, “Pustolov pred vratima”, “Božji čovjek”.«
Autor: M.Z.S.
https://www.lektire.hr/bez-trecega/
 
Zvonimire,
ako ovo pošalješ dalje, napiši: Vama kulturnim Hrvatima na znanje (vidi privitak, ako elektronska pošta bude blokirana)
https://www.nzz.ch/feuilleton/kroatische-sprache-im-faschismus-ein-versuch-ld.152021
 
Članak Eliasa Bounatiroua u NZZ-u na njemačkom jeziku
 
»Die kroatische Sprache im Faschismus – wer das Tabu erforschen will, stösst auf Hindernisse
Die Zeit des Faschismus ist im Wissenschaftsbetrieb Kroatiens nach wie vor ein gut gehütetes Tabu. Forschung darüber wird systematisch behindert, wie ein Erfahrungsbericht zeigt.
Elias Bounatirou 11. 12. 2019, 05:30 Uhr
Der Diktator Ante Pavelić grüsst das kroatische Parlament, Februar 1943.
Anfang September 2018: Es ist heiss in meinem Büro an der Universität Bern. Doch die Mail, die ich soeben erhalten habe, bringt mich noch mehr ins Schwitzen: Prof. S., der Direktor einer renommierten akademischen Institution in Kroatien, beantwortet meine Anfrage, ob ich den Nachlass eines Schriftstellers ein­sehen dürfe, der während des kroatischen Faschismus (1941–1945) publizieren durfte. Mich interessieren besonders die verschiedenen Fassungen des Romans «Giga Barićeva». Der Roman erschien zuerst 1930/31 in Fortsetzungen in einer Zeitung und später, unter anderem während des kroatischen Faschismus, mehr­fach in Buchform.
Der Bescheid von Prof. S.: Das Institut gebe eine Gesamtedition des Autors heraus. Noch nicht veröffentlichte Quellen, die man im Institut aufbewahre, seien wegen der Vorbereitung weiterer Bände nicht einsehbar. Die Werke, die bereits veröffentlicht seien, könne ich in der ab­ge­druckten Form einsehen, aber nicht im Original oder, wie im Fall von «Giga Barićeva», in den verschiedenen erhaltenen frühen Versionen. Das heisst: Die Forschungseinrichtung lässt keinerlei Einsichtnahme in die Quellen zu, nicht einmal in die vorhandenen Materialien zum Ro­man «Giga Barićeva», der im Rahmen der Gesamtausgabe schon längst neu ediert worden ist. Prof. S. hat mir die Türe vor der Nase zugeschlagen.
Wichtiger kroatischer Roman
Das Verbot ist mehr als ärgerlich. Ich wollte kurz vor Semesterbeginn nach Kroatien reisen, um nach Quellen für mein nächstes Forschungsvorhaben zu recherchieren, die Geschichte des Kroatischen im Faschismus. Das Feld ist – im Gegensatz zur deutschen Sprache im Nationalsozialismus – nur wenig untersucht, eine umso spannendere und lohnendere Aufgabe. Bald aber wird mir bewusst, dass die geringe Anzahl an Studien zum Thema mit einem Forschungstabu gegenüber der Geschichte des Kroatischen während der Ustascha-Zeit zu tun hat. Das Ustascha-Regime war wie das mit ihm verbündete nationalsozialistische «Dritte Reich» totalitär und kontrollierte auch die Sprache entsprechend seiner sprachlich-kulturellen Ideologie. Damit lassen sich wahrscheinlich die Besonderheiten der beiden Ausgaben von «Giga Barićeva» erklären, die während des kroatischen Faschismus erschienen (1943 und 1944).
Der Verfasser von «Giga Barićeva» war der Schriftsteller Milan Begović (1876–1948). Sein in reiferem Alter entstandener Roman er­lebte nach der Erstveröffentlichung als Zeitungsroman bis zum Ende des Zweiten Weltkrieges noch vier Auflagen jeweils in Buchform, 1940, 1941 sowie 1943 und 1944. Im Mittelpunkt des Buches steht die Problematik der Ehe zwischen Giga und Marko Barić, eine Beziehung, über die die Wirren des Ersten Weltkriegs hereinbrechen und, damit verbunden, Markos Abkommandierung aus Zagreb an die Ostfront. Während der Abwesenheit des Ehegatten wird Giga von sieben Männern umworben. Als der offiziell für tot erklärte Marko nach Kriegsende plötzlich aus Galizien zurückkehrt, kommt es durch seine Eifersucht beim Aufeinandertreffen mit Giga zum Konflikt, und Giga erschiesst ihren Ehemann. «Giga Barićeva» war ganz offen­sichtlich ein Erfolg und gilt noch heute als wichtiger kroatischer Roman. Nach dem Krieg jedoch wurde Milan Begović von den Kommunisten, die in Jugoslawien an die Macht kamen, als Kollaborateur eingestuft und mit einem Veröffentlichungsverbot belegt. Wenige Jahre später verstarb er.
Die älteren Editionen von «Giga Barićeva» lassen sich entweder über die Fernleihe aus ausländischen Bibliotheken bestellen oder über das Internet antiquarisch kaufen. Diejenigen von 1943 und 1944 weisen offen­sichtlich gegenüber den früheren Ausgaben erhebliche Änderungen auf, und zwar neben inhaltlichen ganz besondere sprachliche. So sind Fremdwörter und namentlich typisch serbische Ausdrücke durch kroatische Wörter ersetzt worden. Der Autor oder die Zensur – diese Frage wäre genauer zu klären – hat den Text «gesäubert», um ihn «kroatischer» zu machen. «Giga Barićeva» in der Version von 1943 und 1944 lässt sich also als Produkt der faschistischen Sprachpolitik lesen und als Spiegel der Suche nach der «wahren» kroatischen Identität.
Abwehr des «Serbokroatischen»
Die Suche hat eine Vorgeschichte, nämlich einerseits die staatlich unterstützte Dominanz des Serbischen gegen­über dem Kroatischen in der Zeit vor dem Faschismus, als Kroaten und Serben im Königreich Jugoslawien vereint waren (1918–1941). Andererseits gehört dazu ebenfalls die von serbischer und auch von kroatischer Seite unterstützte sprachliche Vereinigung des Kroatischen mit dem Serbischen. Die faschistische Sprachpolitik ist also unter anderem als Abwehr des Konzepts des «Serbokroatischen» zu verstehen, das auch im späteren kommunistischen Jugoslawien dominierte. Nach den jüngsten Balkankriegen sowie den damit verbundenen ethnischen Abgrenzungen und Säuberungen spielt es im modernen Kroatien fast keine Rolle mehr, zumal rechte Parteien und nationalistische Bewegungen immer stärker die Oberhand gewinnen.
Was hat Prof. S. zu seinem Rechercheverbot in meinem Fall bewogen? Wahrscheinlich will er unangenehmen sprach­geschichtlichen Fragen aus dem Weg gehen, zum Beispiel der nach der Textgrundlage der neusten Ausgabe. Als das renommierte Institut «Giga Barićeva» 2002 neu heraus­gegeben hat, wählte man als Textgrundlage ausgerechnet die Fassung von 1944. Abweichende Textvarianten aus früheren Fassungen hat man dabei grösstenteils einfach unerwähnt gelassen. Daneben wird Prof. S. mit seinem Verbot wohl mögliche Forschungserkenntnisse für seine Gruppe reservieren wollen. In jedem Fall aber liegt kein besonders dringliches Verlangen vor, sich mit der Zeit von 1941 bis 1945 auseinander­zusetzen.
Trotz dem abschlägigen Bescheid breche ich Anfang September 2018 nach Kroatien auf. Ich will in anderen Archiven recherchieren, die sich mir gegenüber offener und hilfs­bereiter verhalten haben. In Kroatien angekommen, erfahre ich, ein Kollege von Prof. S., eben­falls am Institut tätig, wolle mich empfangen. Telefonisch fragt Prof. L. mich, warum ich nicht schon früher an­gerufen hätte. Aber vor dem Treffen instruieren mich kroatische Bekannte, sprachlich Vorsicht walten zu lassen: Wörter wie «Ustascha» oder «fašizam» (kroatisch für «Faschismus») seien tabu. Sehr freundlich empfängt Prof. L. mich. Er nimmt sich viel Zeit und beschenkt mich mit Büchern. Als ich nach zwei Stunden zaghaft frage, ob ich nicht doch einige Quellen sehen könne, wird der Ton plötzlich rau: Ich könne noch fünfmal nachfragen, Nein bleibe Nein! So habe es der Leiter des Instituts entschieden.
Nach dieser erneuten unangenehmen, geradezu grotesken Erfahrung mit dem Institut von Prof. S. bin ich anfangs deprimiert. Eine Arbeit zu Milan Begović ohne Zugang zum Nachlass schreiben? Doch ich werfe die Flinte nicht ins Korn, zumal mich auch kroatische Sprachwissenschafter ermuntern weiterzumachen. Mein Ziel ist es dabei, ein vollständigeres Bild des Kroatischen im Faschismus zu zeichnen, als wir es bis heute kennen. Dafür, so zeigt es sich, genügt das Material, das mir bereits zugänglich ist. Ein weiteres wesentliches Ziel meiner Forschung ist aber auch die Öffnung des Wissenschaftsbetriebs für die Beschäftigung mit einem Tabuthema. Hierzu animiert gerade der Umgang mit Quellen in der renommierten kroatischen Forschungseinrichtung von Prof. S. Ein solcher Umgang ist mit den Prinzipien einer modernen Scientific Community unvereinbar.
Elias Bounatirou ist wissenschaftlicher Assistent am Institut für Slavische Sprachen und Literaturen der Universität Bern.«
https://www.nzz.ch/feuilleton/kroatische-sprache-im-faschismus-ein-versuch-ld.1520217

 

Pavao Blažević

      Pojavit će se On

 
 
        Negdje iza ugla,
        Sred svijeta rugla
        Pojavit će se ON.
https://www.mapsland.com/maps/europe/balkans/large-physical-map-of-balkans-in-russian.jpg
        Sva će zemaljska kugla,
        Za njega postati REGION.
       
        Možda će, negdje u kutu,
        Hrvatsku himnu, prekinutu
        Zviždanjem narodnih masa,
        Zatrubiti truba spasa
        Novoga idola puka
        I tek će Božja ruka
        Završiti predstavu ovu
        Za pokoj dragom istine slovu.
 

Malkica Dugeč, 6. 1. 2020. (mašta u jeku stvarnih događanja)

Djelo Vašeg uma, srca, rada, vizije i vizionarstva

 
 
Cijenjeni gospodine Marijane Majstoroviću, glavni uredniče, čestitam Vam 500 brojeva tjednika/portala Hrvatski Fokus, jednog od rijetkih dobro uređivanih, istinski domoljubnih te lijepim hrvatskim standardnim jezikom i stilom pisanih glasila javnog priopćavanja!
Čestitka i zahvala za iznimno vrijedno te društveno, moralno, kulturalno, estetski, politički i nacionalno trajno značajno djelo - 500 brojeva/otisaka tjednika/portala  HRVATSKI FOKUS!
Hvala i živili jer je to najvećim dijelom djelo Vašeg uma, srca, rada, vizije i vizionarstva; odnosno Vaše osobnosti i ličnosti tj. LJUDSKE sveukupnosti!
Poštovanje, najbolje želje i srdačni pozdravi!
 

Erih Lesjak

Anketa

A. Plenković je u tajnosti dozvolio MOL-u da u Mađarskoj i Slovačkoj prerađuje hrvatsku naftu. Je li to izdaja nacionalnih interesa?

Subota, 30/05/2020

Tko je Online?

Trenutačno aktivnih gostiju: 1958 gostiju i nema članova online

 

AIPK Trgovine d.o.o.

 

Registar Branitelja

 

Udruga Zavjet

 

 

Grawe osiguranje

 

 

 

Veliko srce malom srcu

 

Facebook

 

 

Optika Kraljević